Eto! I to smo rešili! Od 01.06. sam gospođa Janković. Molim lepo!
Pošto sada znam šta znači potraga za kafanom, tortom, muzikom, venčanicom, odelom… odlučih da sa vama podelim iskustva koja smo imali tokom organizovanja venčanja. Možda nekome i pomognemo.
Ukoliko niste, ili ne planirate uskoro da budete, mladenci savetujem vam da tekst ne čitate – neće vam biti zanimljiv. 
Plan je bio da se oko podne venčamo u crkvi i opštini, odemo na ručak sa užom rodbinom i uveče napravimo žurku za društvo.
Najveću muku – prostor za žurku – smo rešili veoma lako. Otišli smo po preporuci drugara na splav Godo, sa Kizom se dogovorili za 15 minuta i nemamo ni jednu zamerku. Dragi gosti, ako nešto nije bilo dobro za to smo mi krivi. Oni su ispoštovali naš dogovor do najsitnijeg detalja. Za njih imam samo pohvale.
Onda je na red došla crkva. Od nje smo odustavli onog trenutka kada nam je rečeno da moramo da se venčamo u Mirijevu, jer je Laki tamo prijavljen. Pošto ni jedno ni drugo nismo imali želudac da pišemo molbu na temu duhovne potrebe da se venčamo na Dorćolu, crkva je odložena do daljnjeg.
Opštinu smo zakazali za 5 minuta. Stari Grad i čuvena Goca Zorić su uradili svoj posao besprekorno.
Pozivnice, brojeve za stolove i poklončice za goste smo sami napravili. Upoređivanja radi: za 70 pozivnica su nam tražili 7.500 din, a mi smo 100 komada (gotovo istih) napravili za 1.400 din.
Muzika je bila rešena unapred, jer je Laki odavno rekao svom drugu Nikoli (Džoni i Vorkersi) da će mu on svirati na venčanju. Mlada je tada bila samo uloga. Bili si fenomenalni skroz!
Veliku pomoć smo dobili od Nikole iz Venčanja Kazablanka. On nam je dao predloge, ideje, kontakte i značajno nam skratio potragu. Ukoliko nemate vremena da sami organizujete svoje venčanje on je savršen izbor!
Po njegovom savetu smo otišli u Pančevo u Anči Kolači po tortu. Takav profesionalizam se u Srbiji retko sreće. Iako sam nekoliko puta slala izmene mailom, rezultat je bio još bolji od očekivanog! Svaka preporuka i za njih!
Tražeći burme, prošli smo ceo Bulevar i u svakoj zlatari nam je rečeno da su burme od 50.000 din. Niko nas nije pitao ni kakve želimo. Burme smo kupili, opet po Nikolinom savetu, u zlatari u Knez Mihajlovoj (prolaz za Milenijum). Cena je bila značajno manja od pomenutih 50.000 din.
Jedina stvar koja nam je napravila problem je restoran za ručak. Rezervisali smo restoran Jevrem, skoro 3 meseca pre venčanja, za 22 ljudi. 15 dana pred venčanje nam je javljeno da su primili još jednu svadbu od 10 ljudi. Da stvar bude simpatičnija, trebali smo da sedimo na istoj terasi – oni pod baldahinom, mi na otvorenom. A kada oni hoće u toalet, moji gosti treba da ustanu, jer mesta za prolaz nema. Sramota!
Zatim smo otišli u restoran Teatroteka. U teoriji – super! U praksi – odrali su nam kožu sa leđa! Pošto je mali broj ljudi, dogovorili smo cenu za hranu, a da piće bude po izboru gostiju. To je značilo da je za svako “Ja ću crno vino” otvarana najskuplja moguća flaša. Priznajem, krivi smo što nismo ograničili piće. Račun nismo dobili, a cenu po gostu se nismo usudili da izračunamo.
Fotografije nam je radio Wedding Pixels. Bane i Sale su divni momci koji nisu podlegli trendu valjanja slika na silu, već se zaista posvećuju mladencima. Za sve one koji pitaju kad će slike – Laki i ja smo malo okasnili sa slikanjem, pa čim to odradimo dobićete sve na gomili. Ispod ću staviti neke sirove fotke koje mi je Sale poslao, pre svega, da se roditelji hvale.
I pošto mi je jasno da sam vas udavila, a da slike jos nisu gotove pa ne mogu da potkrepim priču, evo ukratko još nekih ljudi koje mogu da vam preporučim:
Šminka: Mina Abramović. Od mene, kume i mame je napravila nove žene, a šminka nije makla do skidanja u 4 ujutro.
Frizura: Una, salon Voja. Napravila je baš ono što sam tražila.
Cvećara: Krug Art. Zorica vas pogleda i zna šta želite.
Odelo: Movem. Konkretno, njihov outlet u Inđiji. Za pristojan novac je Laki kupio savršeno odelo i košulju.
Za venčanicu sam imala ludu srecu da mama natrči na rasprodaju u MaxMari na Terazijama, pa sam je kupila sa popustom od 50%, što dođe isto koliko bih platila iznajmljivanje. Samo mogu da vam kažem da Čarolija ima najbolji izbor, ali i ozbiljno neprijatnu menadžerku ili šta je već. Tamo je svakako ne bih uzela.
Eto, nadam se da ću nekome olakšati muke, a ako sam nešto propustila da pomenem (u šta sumnjam imajući u vidu dužinu posta) samo recite! Služimo narodu!
Već znate za moju ljubav prema torbama. Pored najlepših cipela mogu da prođem, ali su mi torbe bolna tačka. Mama mi je otkrila GGL torbe pre skoro 10 godina i od tada sam kupila tek nekoliko torbi drugih brendova.
Gabs je firma iz Italije, tačnije iz Firence. Nastala je pre 13 godina, a kao posledica tridesetogodišnjeg rada sa kožnom galaterijom. Ono što je njihov cilj jeste da ženama ponude jednu torbu koja se prilagodjava svim prilikama i potrebama. Kupite jednu, a ona se pomoću dugmića pretvara u 2 ili 3. Ili kupite jednu, a u njoj joć dve. Najsipatičnije mi je to što na etiketi stoji da su sve njihove torbe zaštićene patentom, a pošto veruju da na svetu ima mnogo boljih dizajnera od njih, savetuju da sami nešto smislimo, a ne da bacamo pare na advokate.
