Uglavnom vam pišem o stvarima koje se ticu mode, ali juče sam imala celodnevnu zabavu sa dokumentacijom raznom, pa da i to podelim sa vama.
Moj najnoviji projekat (da ne kažem, ploča ili kaseta) se zove prebacivanje zdravstvenog kartona sa tačke A na tačku B.
Zahvaljujući ocu vojnom licu, do 26 godine sam uživala u benefitima vojnog osiguranika. Nažalost, dozvolila sam sebi da se ozbiljnije ne razbolim u narednih nekoliko godina, pa mi zdravstveno osiguranje nije bilo potrebno. A i većina mojih poslodavaca je smatrala da je prijavljivanje radnika precenjeno, pa tako svakako ostah bez knjižice.
Kao i svakoj normalnoj osobi, knjižica mi nije pala na pamet, dok mi nije zatrebala.
Par dana sam se osećala loše, a jedne noći sam se probudila goreći. Laza me je nakljukao raznim i zorom odveo u dom zdravlja. Da li ste znali da ovaj dom zdravlja nema šalter za informacije? Nekako treba sami da nađete šta vam treba.. Očekujem uskoro i obavezno pohađanje vannastavne aktivnosti zvane izviđači, za vreme osnovne škole – trebaće za život..
Onako šlogirana sam moljakala svakoga koga sam srela da mi kaže gde treba da idem. Uguraše nas u lift i rekoše sprat. Dođemo gore, kad opet nema šaltera, nego sobe – pa se snađi.. Uđem u jednu, najljubaznije objasnim da mislim da ću da riknem, a oni me pošalju u sobu tu i tu. Dođem u sobu tu i tu, a tamo me dočekuje sestra 
koja kaže da ne može da me primi, jer nemam karton. Ja joj objasnim da je moj karton na VMC-u i da treba da ga prenesem, ali da ne znam kako.
“Šta ne znaš kako? Odeš tamo i kažeš da ti se prebaci karton. Onda će ti oni ili dati karton ili će ga službenim putem poslati nama.” Divno! Nista lakše!
Sve razumeh, pa zamolih bar da mi kažu šta mi je, pa ću dalje sama. Priznajem, sestra je stvarno bila ljubazna. Prinudno sam obećala da ću joj doneti karton (donela bih joj i 100 eura i obe mačke da je tražila u tom trenutku) i izabrala “njenu” doktorku. E tako sam naučila šta znači “izabrani lekar”. Ideš po domu zdravlja i prvu sestru koju uhvatiš nateraš da ti kaže ime “svoje” doktorke – iz nekog razloga ona i posle odabira ostaje njena, a ne moja.
Primi mene doktorka, sve prođe odlično, a ja 
zamolim tatu da odmah ujutro ode na VMC i uzme moj karton. Ode tata, a oni crkoše od smeha. Kao – ne može to tako, moraju iz doma zdravlja da pošalju zvaničan dopis da primaju njen karton!
Odem ja na kontrolu, pa im to kažem. Sestra potpuno zbunjena, kaže da za to još nije čula.. Onda lepo odcepi jedan papirić iz nekog sponzorskog blokčeta i ručno mi napiše: “Ta i ta, rođena …, može da prenese svoj karton kod dr …, dom zdravlja…, soba …”. Na to lepo lupi pečat i vidimo se!
E juče ja ne budem lenja, pa odem na VMC. Dođem na informacije, gospođa koja me evidentno mrzi jedva uspeva da se natera da se nagne da bi me čula. Kažem šta mi treba.
“1. sprat, šalter”
Popnem se na prvi sprat, kad tamo 10 šaltera puta 15 ljudi. OK, ne paniči.. Sačekam red u onom gde je najmanje ljudi, pa i njoj objasnim šta mi treba.
“Idi na prvi šalter”
Odem na prvi šalter, kad ona sa drugog viče “sledeeeeeći”. Krenem ka njoj, kad ona “Ne, ne, ne, ti si za onaj šalter…”
“A otkud vi znate za koji sam šalter kad ni ja ne znam?”
“Šta ti treba?”
Objasnim i njoj. “Daj mi knjižici”. Objasnim da staru vojnu knjižicu ne bih našla ni da sam pare u njoj sakrila.
“Ništa, onda idi tamo… NENO! Daj, ljubim te, vidi za ovo.. Idi na četvrti šalter”
Odem i na četvrti. Dam recept/zvanični dopis i ličnu kartu, ona gleda, studira..
“A je li, sine, jesi se ti lečila ovde kod nas ili na pedijatriji?”
“Na perdijatriji”
“E pa onda ćeš da siđeš na šalter pedijatrije, da ukucaju u kompjuter, da vide jel ti tamo karton.. Ako nije, onda je ovde, a ja sumnjam da je ovde.. Eto, ako nije dole, ti se vrati!”
Odlazim dole. Pedijatrija pusta. Mislim, nemojte me pogrešno razumeti, ne želim deci da budu bolesna, ali baš nigde nikoga? A nema ni sestre na šalteru.. U nekom ćošku opazim neku tinejdžerku, a ona mi kaže da je doktorka na sastanku, a sestra je otišla negde.. Tu sam evocirala uspomene na sve bolestine koje sam preležala kao dete, jedno kvalitetnih 20 minuta.
Dolazi sestra, a ja peti put tog dana objasnim šta mi treba.
“Pa sine mi samo ponedeljkom imamo ulaz u arhivu, oko podne.. Mogu da upišem tvoje ime, pa da probamo da ga nađemo..”
“A jel’ mogu ja da pozovem u ponedeljak popodne da vidim da li ste ga pronašli?”
“Možeš”
“I šta onda?”
“Pa onda ćeš da dođeš!”
” I ako ga nađete i ako ga ne nađete ja ću da dođem?
“Da.. ako ga nađemo, onda treba opet da mi doneseš ovaj dopis i da popuniš zahtev za prenos kartona..”
“A ako ga ne nađete?”
“Ma onda će doktorka da ti napiše da je karton zagubljen i da ti se otvori novi!”
TOLIKO! Džaba ste krečili!
please install flash
A pošto ima nade da ću se u ponedeljak ponovo sjediniti sa svojim kartonom (pre bih ga našla da sam pozvala Sve za ljuuuuubav), evo par radova – čisto da ne bude da zabušavam..
Obećah svoje viđenje najbolje obučenih žena u 2011. Ponovo, ne pričam o njihovom oblačenju u globalu, nego o konkretnom outfit-u.
